Предговор

   Готово да је непознато да је мала и неразвијена Краљевина Србија била међу првим земаљама на свету које су оформиле војну авијацију, а затим је и употребила у борби. Није то учињено из радозналости, помодарства или далековидости нити је пут којим се пошло био лак. Свест о угроженом опстанку државе, спољне претње и сан о ослобођењу поробљених делова отаџбине нагнали су војне и политичке вође да створе услове за увођење нове компоненте у оружане снаге, у тренутку кад о томе није размишљано ни у неким много богатијим земљама. Први српски официр упућен је у Русију на обуку за балонисту 1901. године а прва класа пилота у Француску 1912. Крајем исте године устројена је Ваздухопловна команда српске војске а њени припадници су положили прве жртве на олтар отаџбине већ током опсаде Скадра неколико месеци касније. Од првог дана Великог рата српски авијатичари неуморно су се дизали у небо на слабим, спорим и непоузданим ваздухопловима и доносили извештаје од непроцењивог значаја за вођење операција на земљи. Ускоро су им у помоћ стигли и припадници Француске војне авијатике, са којима је кроз рат успостављено братство у крви, заједничи неговано до краја живота. Слом српске одбране у другој години рата и касније чудновато васкрснуће српске војске ван граница отаџбине није мимоишао ни ваздухопловство. Уз свесрдну људску и материјалну помоћ моћног савезника, Француске, остаци Ваздухопловне команде трансформисани су у Авијатику српске војске која је до завршних операција за ослобођење отаџбине израсла у респектабилни војни састав. Крај Великог рата и стварање Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца није значио и крај њеног постојања: као оружана формација Авијатика српске војске постојала све до 1920. године. Истовремено, неколицина пилота бранила је српску војничку част над непрегледним војиштима Западног фронта. Како је у то време Црна Гора с поносом сматрана постојбином највећих међу Србима, овде је одата и дужна пажња првим авијатичарима из Црне Горе.

   Основну грађу за писање ове књиге чинили су архивски фондови потхрањени у Музеју југословенског ратног ваздухопловства, Народном музеју у Чачку, Војном архиву, Историјском сервису министарства одбране Француске и Аустријском државном архиву. Поред недостајуће документације за поједине периоде, посебан проблем представљала је неконзистентност календара у српским изворима, нарочито за период на Солунском фронту, где је често било изузетно тешко одредити да ли су датуми наведени по јулијанском календару – тада још увек у службеној употреби у Краљевини Србији, или по грегоријанском – у званичној употреби код савезника. На жалост, ово је тек једна од ретких, до сад објављених, публикација које обрађују историју војног ваздухопловства Краљевине Србије. Још је тужније да је до сада најсвеобухватнију студију на ову тему уз помоћ својих ратних другова написао Сава Микић давне 1932. године. Неколицина директних учесника оставила су нам иза себе писана дела о свом учешћу у овим догађајима од непроцењивог значаја, али је било потребно да се распадне држава у којој је историја ваздухопловства почињала 21. маја 1942. године да би се деведесетих година прошлог века овој историјској области поново посветила извесна пажња.

   Рад на овако специфичној, уско стручној теми из давно прошлог времена не би био могућ без несебичне помоћи бројних пријатеља, ваздухопловних историчара, истраживача и ентузијаста из земље и света. Међу њима нарочиту захвалност дугујем господи Шимету Оштрићу, Предрагу Миладиновићу, Владети Војиновићу, Марију Хрељи, Милану Мицевском, Александру Радићу, Огњану Петровићу, Чедомиру Јанићу, Ђорђу Николићу и Александру Смиљанићу из Србије, Давиду Мешину и Кристофу Конију из Француске, те Димитру Недиалкову из Бугарске, који су ми безрезервно ставили на располагање своје личне архиве и колекције, настале као плод дугогодишњег мукотрпног труда и одрицања. Посебно се захваљујем породицама славних српских и француских ратника, како онима које сам имао прилике лично да упознам, тако и онима у чију ратну заоставштину сам имао увид посредством мојих пријатеља, а пре свих породицама Орестија Крстића, Живорада Петровића, Миодрага Томића, Саве Микића, Александра Дерока, Јована Калембера, Боривоја Попадића, Јанка Маркићевића, Драгутина Мишића, Тадије и Владислава Сондермајера, Агатона Зарића, Алексе Мариновића, Сергеја Урвачева, Милоша Живановића, Радомира Жуњића, Франсоа Тилана, Теодора Маршевала и Аугустина Пасоа. Бескрајно сам захвалан и господи Драгану Шалеру, који је својим илустрацијама оплеменио овај рад, и Миодраг Савићу, на великој помоћи при припреми енглеског превода . Коначно, захваљујем се и господину Зорану Вацићу који је препознао значај овог пројекта и потпуно се посветио томе да буде представљен широком аудиторијуму у овој форми, оставивши ми при том пуну стваралачку слободу.

   Као што то мора бити код сваког истраживања рађеног са толиком временском задршком, многе истине и згоде остаће нам заувек непознати. Живућих сведока епохе више нема, а из доступних извора није било увек могуће докучити праву слику о догађајима које описују. Такође, нормално је очекивати да ће се открити и извори који ће пре или касније довести у питање поједине закључке и претпоставке наведене на страницама које следе. Ова књига свакако не пледира на то да представља апсолутну историјску истину и никако не би смела да буде последња на ову тему, шта више замишљена је као полазиште за даља истраживања о пионирским данима српске авијације.

   После готово деведесет година заблуде, Србија се поново вратила себи, свом имену и својој традицији. Колико год да је сећање на херојске дане Србије, на њене најсветлије тренутке и највећа страдања у два балканска и Великом рату избледело и потиснуто из колективне свести њених потомака, о пионирским данима њеног ваздухопловства и првим српским авијатичарима данас се не зна готово ништа. За имена Михаила Петровића, Миодрага Томића, Бранка Вукосављевића, Миодрага Милетића, Синише Стефановића, Александра Антића, Петра Мариновића и стотина других одважних и храбрих ратника мало ко данас да зна. Ово је покушај да се у години у којој се навршава равно један век од лета првог ваздухоплова са српским обележјима новим нараштајима приближи једно друго време, време бола, поноса, лепоте и славе. Ово је опис српске вечне отаџбине. Оне у коју верујемо и за коју живимо. Оне због које и радимо све ово...

У Београду, 1. август 2009. године
Борис Циглић